svastarica

Otvorila sam oci i ne pomicem se ni ne pokusavam.Zelim samo da jos koji trenutak provedem u tisini pre bljeska sunca i pre saznanja drugih da sam budna.Pokusacu da ostavim snove na jastuku gde im je i mesto.Nema losijeg sna nego kad covek pocne da sanja sve ono sto ga na svetlosti dana tisti i muci.U moru problema koji me okruzuju u san si mi se uvukao i ti.Ne,ti nisi problem doduse,umes ponekad da ga napravis.Falis mi i mislim da je to tvoja pozivnica za moje snove.Tvoje lice,ruke,zagrljaj i reci na kojim si kad kad skrt,sve mi to nedostaje.I tuzno je sto sve ovo pisem ovde,prosipam reci ko da ne vrede ni pisljiva boba.Kako god, sad su sigurno bezvredne.Nece ih sigurno videti ni cuti onaj kome su upucene...Samo verujem i nadam se da ce se ova ludnica nekako srediti,a ti i ja biti ponovo skupa u nasoj kuci,pod nasim krovom sa nasom...

I da, pomakla sam se.Zvoni alarm s telefona,krecem da stavim za kafu usput se saplicem o jedno dlakavo umiljato stvorenje sa cetiri sapice koje je vec pred ulaznim vratima i spoznajem...Dan je novi poceo,a ja cu i sutra i onog tamo dana svoje zelje,mastanja i nadanja svrstavati u snove i obratno.Ali to sam ja, volim da se igram mislima koliko i recima.